Najviše se opiremo onome što najviše želimo.
Pusti da ove reči utonu u dubinu tvog bića.
Stani i ne čitaj dalje dok ne prodje par minuta… čega postaješ svesna?
Ima li istine u ovoj izjavi? Ili nema… Nek to ostane između tebe i tebe. To svako od nas, u dubini duše zna - onu tananu istinu koju često zamrsimo, pa se pretvaramo da je nema. Jer, odmrsiti sve to, ta moja uverenja, navike, emocije, misli… puno je posla. Teško je. Zapravo izgleda nemoguće.
Opirem se gubitku, tuzi od praznine i neminovnosti kraja. Opirem se u isto vreme imanju, posedovanju. Ne mogu da imam ono što želim jer se opirem mogućem gubitku tog istog.
I onda to zamršeno klupko ostavimo po strani i utonemo u blagi, magličasti zaborav, lagano se opirući da iole pogledamo u tom pravcu. Sve dok nas nešto ne primora, neki odnosi koje nikako da sredimo šta god da uradimo, neki dosadni posao koji nema veze sa smislom života…
Potom odemo na terapiju. Tražimo pomoć da raspletemo klupko jer… ovako više ne ide. I tako, končić po končić, tu i tamo nešto i krene da se odmotava, sve dok ne stignemo do klupka u klupku. E, taj čvor je jak, gde god da povučem ne pomera se, zapravo kao da se još više steže.
Otpor raste. Frustracija vrca. Odbrambeni mehanizmi se podižu i očvršćavaju kao i sam čvor. Upali smo u u sopstvenu klopku, između potrebe i čežnje sa jedne strane i otpora sa druge. Želju da krenem i nagon da se ne pomeram. Zaglavismo se ponovo.
Otpor je od velikog značaja. Uvek ukazuje na veoma duboko blago i ranjivo mesto u nama. To je mesto gde bismo najmanje vremena proveli, a opet tu leži razrešenje onog zamršenog čvora.
Onda posegnemo za projekcijama. Lakše je da neko drugi nosi ta naša osećanja i muku. Mnogo lakše! Hmmm… da li traje, da li pali? Možda na kratko. Iskreno, prepoznaćemo nemir u sebi i tu je kraj privremenog olakšanja.
Ne možemo da ustanemo iz kreveta. Ne ide nam se na taj posao gde glupavi šef maltretira sve redom. Ne ide nam se ni kući posle posla u bezukusni bračni život i uloge koje sa sobom donose teret obaveza.
Otpor….
Otpor ka onome što nismo. Otpor ka onome što jesmo.
Gde sam ja u svemu tome?
Nema drugog načina… nema drugog načina, osim sadašnjeg trenutka.
Samo u sadašnjem trenutku otpor može da se razmontira. Samo u tom milisekudu suočavanja sa tim čemu se opiremo ljuštura samog otpora može da počne da krcka, da se lomi, da propušta mrak i svetlost naizmenično kroz svoje pukotine.
Kada kažem osobi u terapeutskom ambijentu da prihvati taj sadašnji trenutak i sav taj bedak u kome je, neizostavno me sa čudom pogleda i pomisli: „Ova nije normalna.” Većina nas pomisli: Ako prihvatim to stanje ništa se neće promeniti! Potonuću još više, moram nekako da se izborim… i krenemo u borbu protiv otpora. Otpor protiv otpora.
U nekim pristupima ličnog razvoja preferiraju se borba, dobra osećanja, pozitivnost. Nemam ništa protiv zdrave životne sile pune radosti.
No, kako Jung reče, tamo se ne stiže zamišljanjem bića svetlosti. Tamo se stiže prolaskom kroz otpor, kroz tamu koja postaje svesna..
Tako se ponovo u nama rađa suvereno biće. Ako preskačemo ovaj korak ostajemo dugoročno zavisni od terapeuta, trenera i couch-a za osećaj snage i volje, entuzijazma i poleta. Ne postajemo suvereno biće.
Dobar biznis model. Ali ne i obrazac za slobodu i suverenitet ljudskog bića.
Podrška prolaska kroz otpor i kroz ono čemu se opiremo je neophodna. Nemojmo je samo zameniti sa pukim navijanjem da se bude nešto što u datom trenutku nismo još uvek, a to je možda neko ko skače iz kreveta i trči na posao, entuzijastično se vraćajući kući da skuva večeru i poljubi partnera.
Lepo zvuči, ali nije uvek tako.
Otpor je od velikog značaja. Uvek ukazuje na veoma duboko blago i ranjivo mesto u nama. To je mesto gde bismo najmanje vremena proveli, a opet tu leži razrešenje onog zamršenog čvora.
Otpor je neizostavna pojava u životu. Neće nestati, kao ni strah ili tuga, ili bilo koje drugo neugodno osećanje. Život je sačinjen od onoga što nam se sviđa i od onoga čega bismo najradije da uopšte nema.
Otpor od nas zahteva otvaranje.
Otvaranje ka novom, nekad neugodnom, nekad čak i ugodnom, nepoznatom i neizvesnom. Otvaranje ka nečemu čemu smo obično zatvoreni. Traži od nas da duže vreme nego što je uobičajeno, ostanemo otvoreni ka tom nečem na šta nismo navikli i što nam unosi neku vrstu uznemirenja. Kao usko grlo, otpor je zapravo kapija za prihvatanje i otvaranje… otvaranje tolerisanju sopstvenih osećanja teskobe, neadekvatnosti, nesigurnosti, neodlučnosti. Tolerišemo i bivamo sa tim osećanjima, ne zato što nas dovode u ponor i nemoć (što je uobičajeno uverenje), već zato što nas dovode na mesto proširenosti unutar tela i uma, zato što nas dovode u mir, spokoj, prihvatanje onoga što jeste. A kada se ne opiremo ovim osećanjima, prihvatamo i našu snagu i lepotu koje izviru nakon otpora.
Sve u svemu, isplati se.
Dodaj komentar