Otvaranje

Neke se reči olako izgovaraju i površno shvataju. Neke se koriste prevremeno, a neke prekasno.

Ponekad su te reči ili izjave u trendu, zvuče pametno i daju nam osećaj da smo nešto važno i multidimenzionalno skapirali. Nekad se fraze, od prevelike upotrebe, i prebrzo ofucaju, mnogo pre negoli shvatim šta uistinu znače.

Jedna takva reč je otvaranje. Često čujemo u terapeutskim krugovima kako se otvaramo novom, kako je uzbudljivo vreme u kom živimo, kako se tako puno toga menja, kako je potrebno da se otvorimo i pustimo ljude bliže, da se otvorimo poverenju, obilju… i tako dalje, i tako dalje. Kao da smo rođeni sa dugmićima za sva ta otvaranja, pa ih je lako ispritiskati i ispomerati kao roletne koje se podižu i spuštaju putem daljinskog upravljača.

A otvaranje uopšte nije jednostavno. Zapravo jeste ako ne živite u gomili uverenja i mentalnih konstrukta u svom umu i telu.

Ja, na primer, živim na takvom jednom gradilištu mog uma. Zato sam jedna od onih kojima nije lako otvoriti se.

U tom slučaju energetska polja nekad imaju čitave konglomerate građevina, kula, nasipa i brana koje nosimo sve tako zajedno u jednoj velikoj vreći, sa različitim personalizovanim rasporedom istih.

Za većinu nas, ljudskih bića, otvaranje predstavlja izazov i bol, muku i znoj, jer to otvaranje ide suprotno od smera cele ove građevinske konstrukcije u kojoj živimo veoma dugo. Navike koje su postale deo identiteta nameću određene uloge i donose osećaj sigurnosti. Čudne su stvari postale izvor bezbednosti: neodlučnost, odlaganje, otpor, zbunjenost, rascep, strah, sumnja… fenomeni svesnosti koji su izvor sve nestabilnosti i nemira, na neki iščašen i čudan način postali su sama sigurnost.

Da paradoks bude još veći, kada susretnemo nešto otvoreno, kao ja danas ribu i oktopoda na dnu mora, uplašimo se i počnemo da zastajemo i sumnjamo.

Riba, srednje veličine sa žutim i plavičastim nijansama, mirovala je u vodi, sasvim blizu površine. Kako sam joj se približila na jedno metar ili manje, ona me je gledala svojim krupnim okom i prepuštala se morskim talasima da je blago ljuljuškaju. Otvorena, u svom prirodnom ambijentu, neuznemirena mojim prisustvom, neuplašena, a opet prisutna, mirno je nastavljala da postoji. A ja? Moj nervni sistem je već zujao da je ne uznemirim, da je ne uplašim, ne povredim, ne zakačim rukom ili nogom… šta ako krene ka meni? U ovakvim prirodnim frekvencijama i ambijentima čovek brzo postane svestan koliko uznemirenja i strahova još uvek nosi.

Taj bliski kontakt je trajao dugo. Ne zato što sam samo provela neke minute linearnog vremena sa jednom određenom ribom, već zato što je to bio otvor za drugu dimenziju. I dok smo se tako ogledale jedna drugoj u očima, riba mi je prenela dosta mudrosti. I to šta znači namera bez napora, i to šta je bivanje i prisustvo, življenje u svakom trenutku, kao i suptilno naštimavanje u pravcu sa kog ju je talas blago pomerio. Namera joj je bila da ostane na tom jednom mestu, a u moru nema potpunog mirovanja. Sve se kreće, manje ili više, sve vreme. Njoj je bio dovoljan samo mali pomeraj perajima u levo i bila bi ponovo na mestu gde je želela. Izgleda lako. Nema otpora, a opet ni besciljnog lutanja gde je struja odnese. Ona pušta i namešta se. Sve teče.

Tada shvatih jednu ključnu stvar.

Druga od onih popularnih reči jeste puštanje. Ta reč se olako koristi i jedna je od onih koja se prerano izgovara. Puštanje zvuči kao dobra formula- pusti odnos koji je toksičan, promeni posao, muža, ženu…

Efikasno puštanje, organsko, koje obezbeđuje novu stepenicu u evoluciji i manifestaciji čoveka, ne može da se desi ako se prethodno nije desilo otvaranje.

Puštanje je posledica otvaranja. Ako imate samo prste ruke zatvorene, ne možete ništa da pustite. Čim se oni otvore, puštanje toga što držimo se automatski desi.

Puštanje nije suština, već posledica. Otvaranje je srž. A to uključuje nas same sa sobom, kao i one ljude koji utelovljuju dobrotu dok se mi zavrćemo i odvrćemo, istežemo i skupljamo i konačno ne otvorimo.

Nazad, do ribe..

Plutale smo tako u prisustvu jedna kraj druge dugo vremena, sve dok prijateljica nije doplivala da mi javi da je našla hobotnicu na obližnjem mestu. Podsetila me je ova riba na druge dimenzije, koje postoje tik uz ovu, i kako se samo radi o vrlo suptilnoj promeni (milimetar u levo, ili desno, ne samo telom, već i umom i fokusom) i možemo da pristupimo raznim realnostima.

Ne misleći puno da li da je ostavim ili ne (nema vezanosti i neodlučnosti u sadašnjem trenutku, samo u starim konstruktima u kojima živimo), zaplivala sam za prijateljicom u potragu za oktopodom. Da mi nije pokazala prstom na njega, ne bih ga nikad videla u travi koja se njihala sa talasima. Ni ovde nije bilo straha. On je mirno radio ono što oktopodi rade: povremeno ispružao pipke i pomerao se, hvatajući se za kamen i prilagođavajući svoju boju, elegantno se pomerao i klizio kroz vodu do sledećeg mesta… sve to bez straha, bez ubrzanosti, potpuno u skladu sa morem, strujama i svojim gipkim telom.

I tako smo u dugom i bezvremenom trenutku nas troje, dva ljudska bića i jedan osrednji oktopod, sve dok nije postalo hladno u vodi, plutali i bivali. Ne onako nefokusirano, već zajedno u polju, svako u svom iskustvu, svako usredsređen na momente koji su se odmotavali u nama, spolja i iznutra. Bila je tu još po neka riba, i jedna crna koja ga je pratila i plivala oko njega… i trava, i sitni mikroorganizmi….sveukupnost života.

Otvorenost…danas dobih veliku lekciju bez reči. Dobrota života i ljudi oko mene, dobrota vode, morskih bića, dobrota drveta i neba. Uistinu, samo nedostajem ja da se još malčice otvorim toj dobroti - malo po malo, sve dok ne pređem u otvoreni život koji nudi jedno sasvim drugo iskustvo od onoga koje do sada poznajem. Život i percepcija sa tog mesta izgledaju i doživljavaju se sasvim drugačije. Ispunjeni smo radoznalošću, prijatnim sada i ovde, mudrosti koja nas sve prožima i okružuje, povezivanjima i kontaktima na jedan potpuno drugačiji način, svepovezanosti života, i njegovoj beskonačnoj misteriji. Uvek nešto novo da se iskusi u kontinuitetu postojanja.

A tek lepota! I ona je odmah prepoznatljiva, uvek tu, naravno, ako je primetimo, drugim rečima, ako joj se otvorimo. Kažu da je ona komšinica ljubavi. Jednom kad možemo da prepoznamo lepotu, ni ljubav nije daleko.

Punoća polja, bivanja, života.

Otvaranje…