…na njima se saplićemo, otplićemo, rastežemo ih ili stežemo, menjamo i brišemo, pravimo nove - radujemo im se, patimo zbog njih, sastajemo i rastajemo; vodimo ljubav, ili pak ratove, uništavamo i stvaramo.
Uh, već zvuči jako komplikovano.
A šta su zapravo granice?
Po rečniku “granica je stvarna ili zamišljena linija koja označava ivicu ili limit nečega”. Kako stvari stoje, nama ljudskim bićima, i ne ide baš najbolje ovaj posao postavljanja granica, kako zamišljenih, ili bolje rečeno energetskih, tako ni ovih fizičkih i teritorijalnih.
Granice je teško postaviti ako se nema osećaj identiteta i koliko toliko izgrađenog ega koji je neophodan za funkcionisanje u ovom svetu. Osećaj za postavljanje granice, tj. naša sopstvena zamisao granica i kako one treba da izgledaju, biće uglavnom definisana našim životnim iskustvima, načinom odrastanja, traumom, i naravno time kako su granice postavljane u okruženju u kome smo se razvijali.
Granice nam služe, bar tako neki kažu, da se zaštitimo i osećamo sigurnim u nečijem prisustvu ili okruženju. Pitanje se postavlja kada se i zbog čega neko oseća ugroženim i nesigurnim. Kakvom percepcijom se definiše sigurno ili opasno? Šta je realno, a šta imaginarno ili projektovano na realnost…i šta je zapravo realnost?
Jedna dobra početna tačka za istraživanje ovog fenomena granica jesu karakterne strukture. Nadam se da će nam doneti jasnoću, i to ubrzo.
Šizoidna karakterna struktura (neželjeno dete) ima egzistencijalnu traumu - još u vrlo ranim danima postojanja u fizičkoj dimenziji neki od nas su doživeli prepad na svoje fizičko postojanje: pre ili post-natalni problem, kao i komplikovan proces rođenja koji je mogao da dovede u pitanje naš opstanak. Usled toga, vrlo rano zaključujemo da nemamo pravo da postojimo. Kada neko rano donese odluku da nema pravo da postoji i da opasnost postoji na svakom koraku u ovom neprijateljskom svetu (što je često potvrđeno u svakodnevnom životu), naš odbrambeni sistem biće usmeren protiv sopstvene fizičke egzistencije. Paradoksalno zvuči, no praktično to znači sledeće: što sam manja i nevidljivija, to će me manje belaja zadesiti. Naš glavni mehanizam reagovanja na okruženje biće povlačenje. Sklanjaćemo se od sveta, od ljudi, od okruženja…od sebe samih.
A takve će biti i naše granice - povučene, često nedefinisane i mestimično nepostojeće. Zapravo, nećemo ni znati baš o čemu ljudi govore kad pričaju o granicama…jer mi živimo u jednom drugom svetu gde nema granica, a to je uglavnom van tela i u duhovnim sferama. Tamo je sve jedno pa granice nisu ni potrebne. Mirno je i bez njih i niko se ne buni. Zapravo nam je potaman!
Kad nemam pravo da postojim, kad se izmestim van tela i uglavnom tako provodim vreme i život, ne ostane niko tu u telu, da granice pravi u fizičkom svetu. A i onaj deo mene što je tu u telu, biće maksimalno povučen. Izolovan. I u isto vreme ćemo se pitati kako nas niko ne primećuje. Jer duboko u nama postoji potreba za kontaktom. I tu nastaje nevolja - hoćemo kontakt od koga neprestano bežimo i sklanjamo se. I tako sve u krug.
Ovo, kao sto već možda imate osećaj, stvara vrlo haotične granice. Tu sam - nisam tu, blizu sam - daleko sam, u telu sam po malo - a uglavnom nisam. Obrni - okreni - distanca i izolovanost su tu.
A kada je kuća prazna, često se useli u nju neko drugi i krene da razmešta stvari i pravi novi raspored, prekraja, pomera zidove, definiše granice umesto nas. Ta priča se nikad ne završava dobro. Tada smo još više preplašeni, a na površini još jače besni… a onda opet nemoćni da ista uradimo. I onda se okrenemo protiv sebe samih i zaključimo da “nešto nije u redu sa mnom…”. Crna rupa i bezdan su beskonačni u ovom trenutku.
Hvala Bogu pa postoje drugi ljudi u ovom svetu koji se nađu u našoj blizini, inače neki od nas nikad odatle ne bi izašli.
Oralna karakterna struktura - napušteno dete, kao ni prethodni karakter, nema sigurnu bazu vezanosti od malena. Naš izvor sigurnosti je bio tu, pa nije, ili ga nije bilo dovoljno. Tok zadovoljstva koje stvara kontakt je prebrzo prekinut - mnogo pre nego što je potreba infanta bila u potpunosti zadovoljena. Odatle i potreba da se ovaj osećaj zadovoljstva iznova i iznova inicira…ali priča, ili bolje rečeno, sistem uverenja, kaže da se tok zadovoljstva ne može završiti, što često može da vodi u adikcije.
Napušteno dete je imalo nešto od nekog nekada… ali to nije bilo dovoljno. A ponekad je na ispunjenje potrebe trebalo čekati… i čekati….i čekati….i biti u praznom, i uglavnom ne dočekati. Shvatili smo vrlo rano da nemamo pravo na ispunjenje potreba za kontaktom, prisustvom, ljubavlju, jer nismo dovoljno važni, dobri, pametni, lepi… nismo vredni tog nečeg sto željno iščekujemo od okruženja, a ono nikako da skonta šta je to i da nam ga da. Ne smemo da tražimo iz straha da nas neće opet videti, čuti i doći da nam ispune potrebu. Teško da neko bezvredan, kako sebe osećamo u ovom scenariju, može da zasluži nešto i da to nešto i dobije.
Zato ćemo da napustimo svoje potrebe, jer se ispostavilo bezbroj puta da je to jalov posao, i preći ćemo na ispunjavanje tuđih, potajno se nadajući, svesno ili nesvesno, da će nas neko ipak primetiti, da ćemo doći na red.
Ponovo prepuštamo drugima da nas definišu, pa tako i naše granice i kad i gde i šta nam treba.
Granice u slučaju oralnog karaktera idu predaleko, rastežu se na potrebe drugih ljudi, prosto nudimo da im ispunimo potrebe čak i ako oni to od nas ne traže. Prelivanje granica dovodi do iscrpljenja energije - toliko ljudi na planeti i svako ima bezbroj potreba… pa sad ti vidi. Ima posla u beskonačnost.
I tako sve dok se ne iscrpimo i kolabiramo, a naduvane granice oslabe kao prenaduvana lopta (jer to im nije prirodno mesto, naročito ne na duge staze) i mi se urušimo u sebe… ako je išta od nas ostalo.
Ponovo neizgovorena očekivanja, često nesvesna, podrazumevaju da nas vide i pitaju kako je tebi, treba li ti pomoć, a kad se to, kao po pravilu ne desi, mi se razočaramo, osećamo iskorišćenim i prevarenim, glupavim… i tako kreće kritika sebe, osude i unutrašnji glasovi koji nas šibaju i ubijaju u pojam.
A nikako da se setimo i tražimo to što nam treba. To zahteva pomeranje unutrašnjih granica, a to je preveliki rizik. Zato nastavljamo da rastežemo spoljašnje granice i prenatrpavamo se tuđim potrebama.
U esejima koji slede istražićemo granice ostalih karakternih struktura i nadamo se uspeti da definišemo zdrave granice.
Nastavak sledi....
Dodaj komentar