Proširena stanja svesnosti su bila intrigantna za ljude još od pamtiveka. Mogućnost da se predvidi budućnost, kao i da se zaviri u davnu prošlost, mogućnost da se posete drevne civilizacije koje su nestale sa lica Zemlje pre više hiljada godina, mogućnost da se komunicira sa nevidljivim bićima… sve su to uvek bila (a tako će sigurno biti još neko vreme) mistična iskustva za kojima mnogi od nas žude.
I žudimo i plašimo se. Najčešći strahovi su: šta ako neko “zaposedne” moje telo dok ja imam vantelesno iskustvo, šta ako se zaglavim tamo negde i ne mogu da se vratim, kako da znam da je sve ovo istina?
Svi ti strahovi i sumnje koje imamo u našem svakodnevnom životu i uobičajenoj svesnosti, definitivno ćemo poneti sa sobom na astralni nivo.
Zašto je to bitno? Postoji jedna značajna razlika izmedju fizičkog i astralnog nivoa. U fizičkoj dimenziji potrebno nam je vreme da stignemo od tačke A do tačke B (prostor). Na astralnom nivou čovek samo treba da pomisli na neko mesto i u istom trenutku će se tamo i naći. Ako na astralnom nivou postanemo opsednuti strahovima, razna bića koja oslikavaju taj strah će se manifestovati. Nije ni čudo sto izreka kaže: Pazi o čemu razmišljaš. Ono o čemu razmišljamo se uistinu i desi, ranije ili kasnije.
Jedno iskustvo na ovu temu mi se dogodilo pre nekoliko nedelja. Svesna sam vezanosti koju još uvek imam za stan (prostor) gde sam živela neko vreme sa bakom i dekom. I mada mi nismo vlasnici tog prostora već oko dvadeset godina, jedan deo mene još uvek ih “vidi tamo”. Iako još uvek žudim za njihovim fizičkim prisustvom, koje više nije dostupno, naš kontakt postoji na nekim drugim nivoima. No, kao i većina ljudi podložna sam iluziji vremena i mesta, uporno posećujući taj stan u svojim snovima.
Zadnji put kada sam bila tamo nisam sanjala. Iskustvo koje sam imala se može nazvati lucidno sanjanje (što je još jedna od razlika izmedju sna i astralnog nivoa - lucidnost). Bila je potrebna jedna milisekunda da se nadjem sa mesta, koje je bilo preko puta zgrade, u samom stanu. Nisam bila samo posmatrač, što je uglavnom uloga koju imamo u procesu sanjanja. Zapravo sam bila u realnosti koja je prestala da postoji u fizičkoj dimenziji, ali još uvek nastavlja da postoji na nekom drugom nivou. Kinestetički sam osecala distancu izmedju delova nameštaja oko kojih sam se kretala. Osećala sam teksturu tepiha i fotelje, videla boje u sobi, osetila mirise i zvuke doma u kome smo proveli mnoge intimne i divne trenutke.
Kad sam se “probudila” zapravo sam već bila budna. Malo je teže objasniti, ali osećala sam se budnom dok sam spavala. Jedina razdaljina izmedju tamo i ovde bili su moji očni kapci. Otvoreni ili zatvoreni, zapravo i nisu pravili nikakvu razliku. Putovala sam kroz prostor i vreme. Sad sam imala iskustvo onoga o čemu sam slušala ranije: stvari nestanu na fizičkom planu, ali nastave da postoje u energetskom polju koje mi ljudi kolektivno stvaramo.
Barbara Brennan je često imala običaj da podučava o astralnom nivou u svojoj školi. Ovo moje iskustvo me je podsetilo na njenu priču o Avalonu koji još uvek postoji na suptilnom nivou, Atlantida takodje. Možete još uvek astralno otputovati u Egipat i sresti faraone, posetiti hramove i prisustvovati ritualima.
Ako postoji velika vezanost za dato mesto i dogadjaj, u nekom delu vremenske linije, razvija se takozvana vremenska kapsula (time capsule). Bukvalno, deo naše svesnosti postane zarobljen u jedan “mehur” energije vezan za prostor i vreme ( u šamanizmu poznato kao gubitak duše - soul loss).
Često je uzrok ovog fenomena trauma - najčešće traumatična smrt (na bojnom polju npr.), ali kao što vidimo u mom primeru, može nastati usled ljubavi (dogadjaji koji nisu bili traumatični). Ova pojava se može percepirati u energetskom polju i osloboditi kroz energetski rad. U slučaju vremenske kapsule, kako, gde i zasto zapravo često nisu važni. Ono što je bitno su emocija i uverenje koje još uvek stoje u našem energetskom polju i ne dozvoljavaju nam da budemo ono što uistinu jesmo u sadašnjem trenutku.
I kako znamo da ne “haluciniramo”? Problemi koji nam se prikažu kao problemi iz prošlih života su često (ako ne i uvek) oni sa kojima se suočavamo u ovom životu. Postoji jasna povezanost izmedju dve realnosti. Kada se sećanje iz prošlog života pojavi, to znači da je problem sazreo za rad i otpuštanje. To sećanje je važno za ličnu evoluciju u sadašnjem trenutku.
U većini slučajeva, iz radoznalosti, želimo da znamo ko smo bili pre dve hiljade godina, šta smo radili, sa kim smo bili. I pošto ta informacija ne dolazi organski do nas (sto znači da još nije vreme da nam se razotkrije) posećujemo vidovite ljude ili šamane tražeći odgovore. Svi naši prošli životi su zapisani u našem energetskom polju, što znači da smo mi sami prva osoba koja treba da sazna tu informaciju ( informacija se može javiti i tvom terapeutu u toku energetskog rada).
Zato budimo strljivi, otvoreni, radoznali i iznad svega uzemljeni u ovoj fizičkoj realnosti. Sve što teba da se desi, desiće se, u svoje vreme. Drugačije je kad znate nešto iz sopstvenog iskustva nego kada vam neko kaže to nešto (što će se dalje zasnivati na vašem verovanju toj osobi).
Proces budjenja se zapravo dešava putem iskustva.
Budimo i ostanimo radoznali,
Katarina