Zapisi iz Brazila

 

 

Tako je tiho u Abadianiji ovog subotnjeg popodneva. Povremeno čujem cvrkut ptica, čija pesma pozove moj pogled ka prozoru. Tu ispred nalazi se nalazi krošnja drveta ukrašena nezrelim plodovima manga, koji se tako nečujno ljuljuškaju na blagom povetarcu. Sve je ovde u službi Božanskog, meditacije i pronalaženja unutrašnje tišine. Srce u ljubavi je beskonačno, a taj osećaj, nas ljude dovodi u kontakt sa istinom da smo beskonačni i besmrtni, da je poenta života ljubav i uzdizanje duha.

 

Naše novembarske novosti se ovoga puta pišu na zaista neuobičajenom mestu, Abadianiji, na visoravni Brasilie, u Brazilu, gde se nalazi, mogu slobodno reći, najveća duhovna bolnica na svetu. Medium Joao (aka John of God) ovde vrši svoje duhovne, nevidljive (a isto tako i vidljive) operacije i brojna čudesna isceljenja već više od četrdeset godina. Ovaj ponizni čovek sa nadljudskim sposobnostima, ne samo da manifestuje čuda na planu fizičkog isceljenja, već ono što je još vaznije, leči dušu. Ovaj centar, gde se duhovni i materijalni svetovi slobodno mešaju i gde svi pričaju o Bićima (Entities), duhovnoj operaciji i Božanskom bez ustezanja, potopljen je u more ljubavi. Jer, naposletku, ljubav je ta koja leči i ovde uistinu to doživite.

 

O samom centru i Mediumu Joao mozete naći bezbroj tekstova, članaka i intervjua, kao i videa na internetu i youtube. U medjuvremenu, ja ću vam ispričati nekoliko realizacija koje sam dobila nakon nedelju dana boravka u Casa de Dom Inacio.

 

Poenta rada na sebi je prihvatanje. Prihvatanje života onakvog kakav jeste. Prihvatanje da je život bio takav kakav je bio; prihvatanje da su nas neki ljudi povredili, često oni najbliži; prihvatanje da su roditelji imali, i još uvek imaju odredjena ograničenja i da će se to u mnogim slučajevima promeniti, a u mnogima i neće. 

Rad na sebi znači prihvatanje prošlosti kakva jeste. Dokle god ne dodjemo do tog mesta prihvatanja, recikliraćemo staru bol ( ovog puta u ime rada na sebi). Otpuštanje starih, zaglavljenih emocija je od neprocenljive vrednosti. Ali nije cilj ni kraj samo po sebi. 

 

Da bismo zaista doživeli isceljenje, u fizičkom, emotivnom i duhovnom smislu, neophodno je da dozvolimo Božanskom da udje u naš život. Jer život je namenjen za savez izmedju ljudskog i božanskog, gde mi radimo svoj deo posla transformacije a Duh donosi transmutaciju i ljubav, na koju smo mi često zaboravili, iz viših sfera.

 

Rad na sebi, bez Božanskog, ne dovodi do ispunjenja. Do olakšanja, do poboljšanja da. Sva fizička i emotivna isceljenja, gledana u miljeu večnosti, su samo treptaj oka. Prolazna su, a istovremeno od ogromnog značaja.

 

Zato sam ovde, u ovaj centar gde hiljade ljudi prodje na dan, donela sve ono za šta se još uvek, na žalost, grčevito držim i saplićem. Donosim u svoje dnevne meditacije sve članove porodice, sve ljude koji su me povredili ( i koje sam ja povredila) i čije ponašanje još uvek uspeva da me obori u iritaciju, gnev, nestrpljenje i izolaciju. Fizička isceljenja će doći i proći, duša je ono što ostaje i što je večno. Zato nek se, posle sveg ovog rada na transformaciji bola, konačno desi puštanje i oproštaj.

 

To isto želim i vama. 

Nek ljubav i mir zavladaju našim srcima i umom. 

Potom će uslediti i svetski mir.

 

Katarina,

Abadiania, 21. novembar 2015.