Ko sam ja?

Nakon nekog vremena, godina, možda čak i života, istraživanja svoje svesnosti, svog srca i duše, čovek dodje na neko bezimeno mesto unutar sebe. 

To zapravo nije ni mesto, ni osoba, ni stvar, ni trenutak u vremenu. To nešto bezimeno je istovremeno punoća i praznina…život koji još uvek nije proživljen, iskustvo koje se nije desilo, žudnje koje su neispunjene, a čijeg postojanja još uvek možda nismo ni svesni. 

Slušam kako kapljice kiše udaraju u listove smokve i setih se sličnog trenutka kad sam bila u Brazilu u poseti John of God i slučala kako kapljice kiše padaju na listove mango drveta. Jedan trenutak u večnosti, koji je prošao, a koji još uvek traje.

I tad postavih sebi ono večito pitanje, koje se iznova i iznova postavlja na spirali zivota, a koje je još uvek puno, i neistrošeno, nikad dosadno: 

Ko sam ja?

Ko sam ja kad nisam terapeut, kad nisam kćer, kad nisam prijatelj, staratelj, predavač, kad nisam moje ime i prezime? Ko sam ja kada se ne poistovećujem sa ulogama, zanimanjem, bolom, radošću, odbrambenim sistemom? Ko sam ja kad nisam u kontekstu svoje istorije, proživljenih radosti i trauma, niti svoje karakterne strukture?

Ko sam ja?

Bezimene kapljice još uvek padaju po listovima smokve. Miris zemlje posle kiše ispunjava nosnice, a ja i dalje posmatram ovo drvo ispred prozora. Ono je eto samo to, drvo koje spokojnom postojanošću živi svoj život. Ne pomera se nikuda, a opet živi život u potpunosti. Svakog proleća iznedri nove listove iz sebe i susreće sunce kroz njih, radja slatke plodove, pušta nove izdanke, skida u jesen svoje zeleno odelo i gole grane oblači belim ogrtačem. Vetar prolazi kroz njegove grane koje svojim postojanjem pruzaju otpor i stvaraju jedinstvenu melodiju koja se provlači kroz ceo univerzum.

Ko sam ja….?