Život je sastavljen od ciklusa.
Kreće se cirkularno, a spiralni pokret daje dubinu i beskonačnost konačnom i prolaznom.
Neki ciklusi, ponašanja i načini života, kad se završe, donose olakšanje. Neki, pak, donose žal i nedostajanje.
I pored toliko dokaza kružnog toka prirodnih ciklusa (npr. proleće, leto, jesen i zima), tendencija naše svesnosti je, kada se suzi usled nekih iskustava, da doživljava i percipira određene pojave na linearan način.
To se često dešava sa onom hroničnom povredom koju smo polako doživljavali godinama pa je postala nešto što nazivamo rana. Dugo se neki od nas bave tim ranama i odbrambenim sistemima koji su iz njih izrasli. Spiralno i duboko idu - čini nam se često da nema kraja, da će nas uvek zaskakati iza nekog ugla, zasedati iz jarka i žbuna. I naviknemo se tako da sa tim živimo, a saznanje da ćemo ta mesta posećivati do kraja života, polako se slegne u nama. To je to.
Međutim, postoji jedan trenutak kad čovek koji plače za izgubljenom osobom, na primer, shvati da plače ne samo iz bola, već i iz ljubavi. Tada se prekidač pomeri na neke druge talasne dužine.
Postoji takođe i momenat kad shvatite da je rana samo mesto gde je ljubav prestala da teče. Da je rana mesto propuštene prilike da se voli - propušteno mesto ljubavi. Mesto gde se ljubav nije zalivala niti mogla da raste, gde se taj konac koji spaja sve galaksije, unutar i van nas, prekinuo. Ranu ne gledamo više kao samo mesto povrede, iz perspektive žrtve, pitajući se stalno u početku, a onda s vremena na vreme: “Kako ste mogli?”
Naš stav se promeni, nešto u nama zakači taj prekidač koji napravi preokret u svesnosti. Ne krivim više oca što je bio zauzet i nije obraćao pažnju, majku što je kontrolisala ili nije bila tu na način na koji mi je bila potrebna, i tako dalje. Počnem da gledam na ta mesta nedostatka i praznine kao mesta na kojima ljubav nije mogla da zaživi, da se vidi i oseti.
Rane postanu mesta na kojima žalimo za propuštenom ljubavlju. Zašto nam se duše nisu uskladile u ovom životu, u ovom prostoru i vremenu, dovoljno da zavibriraju na struni ljubavi? Moramo li se ponovo sresti da bi nam sledeći put uspelo?
Onda karma i budući životi ne postaju teret, već još jedna prilika da se voli. Shvatimo da nečiju ljubav nismo mogli da imamo. A onda shvatimo i da smo neku ljubav mogli da imamo, ali nismo znali kako.
I tako rana postane orijentir ljubavi, znak na putu i smernica u kosmičkim putovanjima. Ono što nas je skupljalo i sužavalo postane zapravo nešto što nas širi i ispunjava misterijom, radoznalošću, večnom svetlošću i vitalnošću.
Ja jesam ono što jesam. Ja jesam ljubav. I to je sva svrha ovozemaljskog i nebeskog postojanja. Sve što se desi izmedju, u tim ciklusima duše, jesu stvari koje su namenjene pojačavanju, proširenju i ponovnom pronalaženju ljubavi.
Nema ni jedne druge svrhe u životu. Izazovi su tu da nas podsete na svrhu da volimo i budemo voljeni.
Tu sve počinje i završava se, bolje rečeno, nastavlja.
Prisećamo se ljubavi, ponovo učimo da volimo i dozvolimo da nas neko voli i da im značimo (neki od nas provedu dobar deo života boreći se protiv bliskosti, ne dozvoljavajući da nam neko znači, niti da mi značimo nekom).
I tada shvatite da, zapravo, ništa nema kraj.
Pa ni pokušaji da se voli.
Dodaj komentar