Sunce Nakon Kiše

Život je kompleksan.
Kada toj složenosti dodamo brzinu, koja je danas postala “normalna” svakodnevna pojava, dobijamo koktel čiji je moderan naziv stres. Jednostavno rečeno, stres nastaje kada izgubimo kontakt sa sopstvenim telom. Fizičko telo je singularno, u sadašnjem trenutku i ovde, nema sposobnost da bude na dva ili više mesta u isto vreme. Za razliku od tela, um može biti na nekoliko mesta simultano, tražeći načine da ubrza fizičku dimenziju i završi zadatke i obaveze u što kraćem roku. Tu nastaje prvi rascep - um i telo više nisu u istoj ravni. Telo je u sadašnjosti, um uglavnom u budućnosti sa povremenim izletima u prošlost. Pri tome, zahtevi okoline ne pomažu da ostanemo centrirani -vuku nas porodica, finansije, posao, razne obaveze…i sve to u isto vreme.
Uistinu, nije lako biti ljudsko biće današnjice.

Međutim, ovde priča modernog čoveka tek počinje. Život je uz svu tu brzinu i zahtevnost još i nepredvidiv. Stvari se dešavaju iznenada, ponekad na prijatan, a često i na šokantan i neprijatan način. I to je, reći ćete, deo života. Stegni zube, idi dalje, bori se, stari je moto za opstanak. No, naš način života je već toliko preplavljujući i intenzivan da nam obično ne ostane snage za dodatno stiskanje i kretanje unapred. Vreme je, kaže onda život, da stanemo, reevaluiramo vrednosti i uvidimo da li zapravo živimo svoj život ili neki koji je nametnut od strane društva i iskreno, njegovih, često iskrivljenih vrednosti.

No, pozabavimo se pojedincem.
Kada se događaji dese previše brzo, preintenzivno i iznenada, stvaraju se uslovi za fenomen koji je u medicini i psihologiji poznat kao trauma. Uzmimo za primer saobraćajni udes: vozilo se kreće određenom brzinom i određenom putanjom. Tu se iznenada pojavljuje drugo telo u kretanju sa sopstvenim ubrzanjem, ulazi u našu putanju, ili smo se mi nekim čudom našli u njegovoj, i nastaje naglo zaustavljanje kretanja. Impakt je veliki i snažan, vozila oštećena ili uništena, a ljudi povređeni, u šoku ili, u najgorem slučaju, preminuli. Za preživele, ovakvo iskustvo ostavlja duboke posledice na fizičko telo i psihu…koji su zapravo, na jednom nivou, jedna te ista stvar. Kako, pitate se?

Sa tačke gledišta energetskog polja, ili aure, i telo i psiha su energija, doduše, različitih frekvencija, ali su deo istog sistema energije i svesnosti. Psiha je suptilni, neopipljivi oblik energije, dok je telo njena grublja, materijalna manifestacija.
Priroda nas je obdarila “čipom” za opstanak. To je prirodni instinkt u svakom ljudskom biću koji je namenjen preživljavanju i produženju vrste. Pre nego što mi smislimo način kako da se zaštitimo, u ovako iznenadnim dešavanjima, nadbubrežne žlezde već luče adrenalin, srce lupa jače i brže, zenice se šire, varenje staje i sva svesnost i energija se fokusiraju samo na jednu stvar - očuvanje života. U situacijama kao što smo gore opisali, ni svest ni telo nisu imali vremena da se spreme za odbranu. Taj veliki naboj energije kao i impuls koji nastaje sa ciljem da se zaštiti život, ostaju zakočeni u telu, naročito u mišićima i u nervnom sistemu. Počinju da se javljaju određeni psiho-somatski simptomi kao što su panični napadi, noćne more, nesanica, PTSD (sindrom post traumatskog stresa), konvulzije u telu, nesvestica, povraćanje, drtanje, halucinacije, nekontrolisano mokrenje, itd. Koja će kombinacija simptoma uslediti zavisi od vrste traume kao i od same individue.

Ovo je bio jedan od klasičnih primera traume, nažalost još uvek čest. No, šta se dešava sa tzv. “malim stresovima” kojima smo svakodnevno izloženi? Oni se talože u telu, naročito u našem nervnom sistemu. Pošto telo ima svoja ograničenja, kao i psiha - toliko može da stane u jednog čoveka - nastaje hrpa nerazrešenih stvari, visokog napona, koja u jednom trenutku prouzrokuje kratak spoj - poznat još kao “kap u prepunoj čaši”. Čovek se tada oseća kao da je izgubio tlo pod nogama, sigurnost, stabilnost… slično kuršlusu koji izbija u stanu zbog nedostatka uzemljenja električne energije.

Gledano sa perspektive aure, u tom slučaju, javlja se neravnoteža između gornjeg i donjeg dela našeg energetskog polja. Prva čakra, usled brzine, ne stiže da napravi kontakt sa zemljom, kao ni da se napoji energijom iz nje. Kao rezultat, gubimo kontakt sa fizičkim telom, ili drugim rečima, nismo svesni šta se u njemu dešava i koje nam signale šalje. Lične potrebe su često zanemarene, bilo fizičke, bilo emotivne, društvene ili duhovne. “Nema se vremena”… Zadovoljstvo… pa to postaje čisti luksuz! A bez zadovoljstva nema ni opuštanja nervnog sistema kao ni proširenja energetskog polja, koje polako gubi svoje boje, svoj tok.

Ono što je često vezano za traumu jeste i gubitak. Kao da već nije dosta sve ovo što smo gore opisali. Pored fiziološkog faktora, ulazi na scenu emotivni, koji se ne tiče samo naših emocija koje gajimo prema sebi, već i odnosa i osećanja koje gajimo prema drugima. Gubitak voljenih ljudi, bilo da je zbog njihove odluke (ili pak naše) da napuste naš život, ili gubitak kroz njihov odlazak iz fizičke dimenzije, ostavlja jednu “rupu” i u našem telu (najšešće u predelu grudnog koša) a i u našoj fizičkoj egzistenciji. Prostor je jednostavno prazniji. Treba nastaviti dalje sa upražnjenim mestom, a to nije ni malo lako. Energetsko polje postaje gušće, emocije se ne kreću (jer smo često još zamrznuti u šoku), stvaraju se zastoji kroz koje energija sve teže prolazi. Kao rezultat, u goste nam stižu depresija i njena sestra anksioznost, život izgleda besmislen, nemamo volje da ustanemo iz kreveta, a kamo li pokrenemo dalje kroz život i naš proces kreacije. Sve staje.

Na svu sreću, ne mora da ostane tako. I osobe koje su prošle kroz traumatična iskustva kao što su nasilje, alkoholizam, saobraćajni udesi, invazivni lekarski poduhvati, gubici članova porodice, promena ili gubitak posla itd, mogu da nastave život. Postoje efikasne metode kojima se možemo služiti da bismo lakše prošli kroz traumatična iskustva, oslobodili zakočeni impuls i energiju u telu, kao i emocije koje kao gromada stoje u nama.
Dr. Peter Levine razvio je Somatic Experiencing, metod koji je baziran na telesnim senzacijama koje šalju poruku i kojih često nismo svesni. Znači, ono što je neophodno za, ne samo osobe koje su preživele traumu, već za sve ljude, jeste da usporimo i obratimo pažnju. Na tom mestu, unutar nas samih, počinje proces osvešćivanja, evolucije i potencijalnih promena za kojima žudimo, a ne znamo kako da ih sprovedemo u delo.

Senzacije koje su govor tela (trnci, hladno, toplo, drhtanje, stezanje, itd) šalju nam poruku kakvo je stanje u našem organizmu, u našem sistemu svesnosti. Telo reaguje na neke stvari koje um ne stigne ni da registruje, ili to čini mnogo kasnije. Te senzacije, ako dovoljno dugo ostanemo prisutni sa njima, vode u impulse, pokrete tela, donose slike, sećanja. Slede emocije koje žele da završe svoju putanju i ispolje se. Nervni sistem i telo, nakon otpuštanja ove vrste, vraćaju se više sebi, u balans, u staloženost. Visoki napon se na bezbedan i blag način, polako, u malim dozama, kanališe kroz telo, fizičko i emotivno. Naboj u nervnom sistemu se polako smanjuje, dolazi do opuštanja i ponovnog evociranja osećaja bezbednosti u sopstvenom telu.

Ono što može pospešiti isceljenje ove vreste jeste energetski rad. Dr Barbara Brenan razvila je metod rada na auri poznat kao Brennan Healing Science, kojim se mogu rekonstruisati delovi energetskog polja i vratiti u ravan sa celinom. Energetskim radom na prvoj čakri i povezivanjem naših energetskih niti ponovo sa zemljom, vraća se osećaj sebe, svojih granica, osećaj povezanosti sa telom, a napajanje energijom raste, tako da se čoveku vraća volja za životom i podsticaj za stvaranjem.

Razne tradicije i kulture imaju svoje drevne načine za rad sa traumom, najpoznatija od njih je Soul Retrieval koja se koristi u mnogobrojnim zajednicama koje praktikuju šamanizam. U ovom pristupu smatra se da svaka trauma (uključujući i alarm koji nas budi!) prouzrokuje rascep u duši, pri čemu jedan deo naše psihe, naše duše, odlazi, otcepljuje se. U psihologiji, taj fenomen je poznat kao disocijacija. U ovom procesu, šaman, u proširenom stanju svesnosti, kreće da traži dušu koja je iz velikog straha otišla, i vraća je nazad u celinu.

U ovoj delikatnoj vrsti rada i prevazilaženja telesne i psihičke krize, neophodna je pomoć drugih, naročito dobrog i obučenog terapeuta u kog imamo poverenja. Prisustvo drugog ljudskog bića, zajedno sa nama, na mestima koja su ranjiva, preplašena, tužna, očajna, ljuta, od krucijalne je važnosti za naše prihvatanje sebe. Polako, što kroz direktan kontakt, što kroz harmonijsku indukciju naših energetskih polja, oslobađamo traumatične događaje i iskustva iz svog tela i energetskog polja, vraćajući se u ravnotežu.

Naravno, postoji veliki broj situacija gde nemamo drugo ljudsko biće da nam pomogne kada naiđu teskoba, košmari, uznemirenja. Evo šta možete učiniti da smirite svoj sistem i vratite se u staloženost: stavite svoju desnu šaku ispod levog pazuha tako da je koren šake delimično na srcu, a prsti ispod pazuha. Držeći se tako, stavite levu šaku na desnu ruku između ramena i lakta. I dišite.
Drugi oblik prve pomoći je da stavite jednu šaku na čelo, drugu iznad srca, na grudnu kost. Posle nekog vremena, možete ruku sa čela prebaciti na oblast želuca. Rezultati ovih jednostavnih zahvata su čudesno smirujući i ljudi koji, na primer, pate od nesanice, uspevaju da utonu u san.

Traumatična iskustva i gubitak nisu kraj života, iako ovi trenuci mogu da budu vrlo mračni i bolni. Uz pomoć prijatelja, porodice i iskusnog terapeuta, uz njihovu podršku i ljubav, otpočinjemo jedan novi put. Iz ovakvog pepela, rađa se Feniks, iz unutrašnjih ruševina, rađa se novi osećaj sebe, nova snaga i svetlost.

Neka nam naša unutrašnja svetlost obasjava put ka sebi, jedinstvu, harmoniji i ljubavi.