Most između dva Sveta

Potraga za smislom života i duboko uverenje da mora postojati nešto više od onoga što susrećemo u svakodnevnom životu, kao i mnogo istrajnog rada na sebi (u trajanju od dvadesetak godina), omogućili su joj  da sada uspešno pomaže drugima na tom putu.

 

„Bilo je to oslobađanje životne sile.  Zatim je energija počela da se  slobodnije i sa silinom kreće unutar mene, javljali su se svakodnevni uvidi i u jednom trenutku sam osetila potrebu da se to na neki način „ozvaniči“. Ta potreba me je odvela u školu Barbare Brenan. Nisam imala nameru da budem terapeut već sam htela da se bavim svojim problemima.  Kako su se stvari menjale na praktičnom nivou i kako sam se ja „otplitala“ u svom životu, tako se pojavila prirodna želja da to iskustvo podelim i sa drugima. Nije bilo dovoljno samo prepričati nekome svoje iskustvo transformacije; sada se pojavila i želja da i drugi ljudi osete i iskuse koliko te takvo iskustvo menja, naročito kada dođe do integracije svesnosti duha i materije.  Čovek tada postane most između dva sveta. Takvo stanje svesnosti meni daje osećaj smisla, nešto zbog čega je vredno živeti.“

 

Katarina Subotić je diplomirani prakticionista metode Barbare Brenan i upravo završava studije PsihoEnergetike u Španiji. Živi na dve strane sveta – više je u Puerto Riku, manje u Srbiji, ali sasvim dovoljno da sa nama podeli svoje iskustvo i znanje kroz individualne tretmane ali i radionice koje vodi uz pomoć Atile Šredera.  

„ U toku mog života smrt je uvek predstavljala  jedno od najmoćnijih  osvešćenja. Baka s kojom sam odrasla je umrla kad sam imala 14 godina. To je bio period prekonoćnog sazrevanja.  Od  tog trenutka sam počela da se pitam kako život može da ima smisla sa završnim činom kao što je smrt. Zapravo,  to meni  nije imalo nikakvog smisla... u toj fazi  tinejdžerskih dana mnogo toga mi nije bilo jasno, a imala sam potrebu i jak nagon da odgonetnem jednu od najvećih misterija u ljudskom postojanju: smrt, a samim tim i život. Na tom putu bilo je puno poteškoća, kako unutrašnjih tako i spoljašnjih. Najčesšće su ove unutrašnje poteškoće dolazile iz nesvesnih obrazaca, odbrana i uverenja.
Ne shvatajući zašto se stvari dešavaju na način na koje su se dešavale (a ja sam pritom želela nešto potpuno suprotno od onog što se u realnosti dešavalo), počela sam da tražim odgovore unutar sebe. Od raznih knjiga u kojima sam tražila odgovore, najviše me je privlačila mudrost drevnog istoka. Taj način razmišljanja i poimanja sveta, života i smrti, objedinjavalo je i filozofiju i religiju. Zato mi je i drago da nisam odrasla ni u kakvom nametnutom sistemu verovanja koje bi dolazilo od porodice: uistinu sam krenula da tražim svoj put.“

 

Po završetku srednje škole Katarina se preselila  u Bhakti joga ašram  gde će provesti sledeću  deceniju u portazi za odgovorima, seleći se s mesta na mesto: Beograd, Kanada, Amerika,  Puerto Riko, Indija, Beograd,  Grčka, Amerika...  „Biti na jednom mestu je u tom trenutku delovalo zastrašujuće i predstavljalo sinonim „zaglavljenosti“, ali će jedna ozbiljna zdravstvena kriza sve to promeniti.“ Kao kulminacija svih tih unutrašnjih sukoba i „začepljenih energija“, na fizičkom planu se manifestovao tumor na mozgu – akustik neuroma, koji je uklonjen operacijom kada je Katarina imala 28 godina. Negativna strana toga  bio je gubitak sluha na jedom uhu, ali pozitivna je otvorila čitav novi svet.

 

Posle operacije, Katarina se  za stalno preselila u Puerto Riko, jer kako kaže „tamo jednostavno možeš samo da postojiš“. Zatim ju je bolest bliske osobe vratila privremeno u Beograd pre četiri godine, kada ju je par ljudi kontaktiralo, našavši informacije o njoj na sajtu škole Barbare Brenan. Taj sticaj okolnosti  je prirodno pokrenuo praksu sa individualnim tretmanima. Nastavila je da se vraća svakog proleća u Beograd, a ubrzo je usledio upis na studije PsihoEnergetike, što predstavlja telesno orjentisani pristup transformacije svesnosti čoveka. To je iskustvo iz kojeg će se izroditi ideja za radionice.

„Kad smo radili na temu prve čakre na edukaciji PsihoEnergetike, imali smo iskustvenu vezbu radjanja. Iz tako dubokog iskustva, koje je duboko promenilo moj život, još jednom se javila jaka želja da to podelim sa drugima.  Tako se rodila ideja da se napravi radionica prve čakre. Posećenost je bila brojna tako da smo umesto jedne, napravili tri radionice na istu temu. Na poslednjoj radionici u nizu, jedan od učesnika je pitao: „Hoće li biti  radionica na temu drugih čakri ili je ova jedina?“  I nastavak priče već znate: tako su organski nastale serije radionica na temu čakri i karakternih struktura. “

 

 

„Pored toga sto se bavimo sličnim stvarima, delimo i slične poglede na svet i nesebičan način rada. Mislim da je ovaj poslednji razlog najvažniji. Često nam nije bitno koliko radimo i kako delimo posao. Kad imate dvoje ljudi, ili pak grupu ljudi, koji imaju isti ili sličan cilj i nesebično se zalažu, zato što to žele, onda je ta saradnja na drugom nivou...zapravo u drugoj dimenziji.“

 

 

„Sve zavisi od individualne potrebe i od mesta na kom se čovek u datom trenutku nalazi. Moj rad se ne zasniva na tome da „izmeštam“ ljude tamo gde bi oni hteli da budu (preskačući sadašnji trenutak) ili tamo gde ja smatram da treba da budu. Polazimo od onog što je sada i ovde.

Često ljudi prvo dodju na individualni tretman jer imaju potrebu da me upoznaju, da steknu poverenje. Stvari koje isplivaju iz unutrašnjosti su često intimne i ranjive da ne bismo mogli tad ni da zamislimo da ih ispoljavamo pred više ljudi. Tako, kroz postepen rad na sebi, čovek i stiče više sebe i sprema se da se otisne u šire vode grupnog rada.

Dok, opet, za neke osobe dolazak na radionice, pravo u grupni rad, predstavlja početnu stanicu. Sve je krajnje individualno.

 

 

„Ako se radi o fizičkom problemu ili bolesti, neophodan je kontinuitet i Barbara Brenan je umela da kaže : „Dajte mi nekih 6 seansi da bih mogla da uradim sve što mogu“. Kad se radi o emotivnom procesu, to će opet zavisiti od osobe.  Na kraju krajeva, naša svesnost i biće su neograničeni, tako da je ovo proces i rad bez kraja. Ponekad ljudi dođu sa nekim odredjenim ciljem i potrebom, i kada dobiju to žto zele, oni prestaju sa ovim radom i nastavljaju svojim putem. I to je OK. Taj rad i to iskustvo su pomogli osobi da ostvare svoju suštinu i ispune život.   Sve zavisi s kojom namerom, motivom i potrebom ljudi dođu.“

 

 

„Put je razumevanje i saosećanje. Toliko često kroz ovaj rad vidiš sebe u drugim ljudima i kažes sebi  „ja sam bio ovakav“... i sasvim verovatno da sam još uvek do neke mere. Ali sa tog mesta sopstvenog iskustva počinjemo da imamo više razumevanja za druge.  Poznajemo to mesto patnje, bola, radosti, tuge i krivice tako da ne možemo da sudimo i kritikujemo, već samo da budemo prisutni sa onim što jeste. Kada te ljudi dožive takvog, onda počinju da se pitaju, postaju radoznali i polako se otvaraju ka interesovanju i kontaktu.  Uvek treba ostaviti čoveka tu gde je sa sobom i svojim procesom.  Ako taj impuls ne dođe organski,  onda i ovaj rad ne može istinski da funkcioniše.

 

 

„To je interesantno pitanje. Meni lično sreća, sama za sebe,  nikada nije bila cilj. Često  ljudi dođu na tretman kako bi sebi olakšali život, da bi bili  zadovoljniji, da bi stvorili ispunjavajuće odnose, uspešnu karijeru. To je sasvim validan razlog. Ali meni to nikada nije bilo dovoljno. Meni je često cilj bio pronalaženje moje svrhe postojanja i onoga žto mi daje smisao u zivotu. Ta namera me je dovela do  povezivanje  naše ljudskosti sa duhovnim sferama,  proširenje svesti i pronalaženje večnog u privremenom. To je ono što meni daje smisao.  Mislim da će za svakoga to biti veoma drugacije. A kad bolje razmislim, sam proces otkrivanja života i njegove svrhe je jedna misterija koju svako od nas treba da otkrije za sebe.   Smisao se može menjati tokom života. Meni sada ovaj rad daje smisao. Svesnost ljudi. Nije moj zadatak da transformišem svesnost drugih i da ih menjam već da srećem svesnost u drugim ljudima. Na taj način ja sam samo asistent drugima na njihovom putu otkrivanja sebe“

 

 

„Imam osećaj kao da i dajem i primam od ljudi nešto  večno. Nešto što ostaje sa tobom gde god da ideš ili gde god da veruješ da ideš nakon smrti.  Nešto što je trajno. 

Nekad je neophodno zadovoljiti um i shvatiti  kako i zašto se stvari odvijaju na odredjen način. A sve to sa ciljem da se spustimo na nivo osećanja. Znanje ima svoje mesto, ali to je samo jedan deo. Ceo taj proces pronalaženja i otkrivanja sebe je nešto što se proživljava, i zaista je čast biti sa ljudima na tako intimnim mestima. Taj trenutak prisustva... to ostaje zauvek. Kao iskustvo večnog u prilaznom.“

 

 

„Osoba koja je iskrena i jednostavna. Obično ljudsko biće koje prati proces u kome se čovek nalazi, unutar sebe , u okviru društva i porodice, u odnosu sa drugima... bivanje sa čovekom kakav jeste. Težnja mi je da susretnem ljude gde jesu – ne na onom mestu gde bi želeli da budu ili što bi hteli da promene,  već sretanje ljudi u istini sadašnjeg trenutka.“