Moja sopstvena Pietà

U bespućima sveta koji se ubrzano menja, dezintegriše i nestaje, veliki je izazov biti prisutan. A opet, jedini način da se ovaj brodolom preživi jeste živa i neumitna pristunost. I to prisustvo koje nije selektivno, već je sveobuhvatno. Prisustvo u svojoj sopstvenoj svesnosti, ne samo u događajima i uz živa bića oko nas.

Biti prisutan u sebi je zahtevan posao. A opet tako se lako nameće ovih dana.

Prisutna sam u haosu oko i unutar sebe.

Prisutna sam u lepoti unutar i oko sebe.

Prisutna u gubitku unutar i oko mene…

Kad je čovek potpuno prisutan u trenutku, u satu i u situaciji koja donosi i prisustvo drugih ljudi, osećanja i iskustva iz prošlosti ne cure u sadašnjost. Potpuno smo u trenutku, predani sto posto iskustvu koje se dešava. I tako ceo dan… ne samo na sesiji, ne samo na radionici… svaki dan postane jedna živa radionica, svaki minut nam osvešćuje neku misteriju postojanja. Unutrašnje vizije i uvidi postanu kinestetički opipljivi i stvarni. Veo je prosto nestao i svetovi duha i materije konačno počinju da postaju jedno te isto, čak i iz ljudske perspektive.

Svesnost se proširuje i nosi u naručju dualnosti koje nas, inače, uvek raspolute na pola i fragmentišu u beskonačnost, deleći svaki komad na još finija vlakna separacije. Dešavaju se u isto vreme i separacija i ujedinjenje. Dualizam se ovih dana suočava sa samim sobom i transmutira u sveukupnu svesnost kojoj sada imamo priliku da svedočimo više nego ikada.

Vizija držanja sebe u naručju, na rukama, prikazala mi se nedavno u meditaciji u pokretu. Kao Pietà, predstavljena u mnogim umetničkim delima, u isto vreme je trenutak velikog gubitka i tuge, i velikog susreta sa sobom. Kad umesto gubitka drugog (kao što je predstavljeno u legendarnom Mikelanđelovom delu gde Marija drži Isusovo telo) nosimo tako sebe i shvatimo da je stara ja na izdisaju, da odlazi, da nestaje i da se nikad više neće vratiti, kao ni svet iz koga je nastala, veliki cunami tuge i žalosti preplavi svesnost koja se osvestila u toj činjenici. A u maltene istom trenutku, oseća se pietà - milosrđe, saosećanje i samilost prema sebi i svetu, prema hiljadama duša koje prolaze kroz isto na ovoj planeti koju zovemo svojim domom. Odvajamo se od starog, hteli to ili ne, i u isto vreme spajamo u toj promeni kroz koju svi neumitno prolazimo. Fransis Veler naziva vreme u kom se nalazimo Dugi Mrak, ukazujući da će ovaj period izumiranja verovatno trajati nekoliko generacija.

I u tom trenutku postajem svesna paradoksa - ogromna tuga, i mir koji usledi. Zatim olakšanje i duboki dah koji širi grudni koš… koji se potom skuplja pri izdisaju i ponovo širi pri udisaju… Uspostavlja se novi ritam unutar mene, moj lični ritam - mek, ranjiv, a opet svoj i ustoličen u svojoj autentičnosti.

Toliko toga umire u meni i oko mene. Više nemam osećaj da jedva čekam da prođe. Jeste ono što jeste. To je tu i tako je. Nemam potrebu da to ubrzam, promenim, ispremeštam sebe i druge sa tog krajnje neprijatnog mesta i uskočim u rađanje, u novo, u svetlost. Sve to istovremeno već postoji. Življenje talasa svesnosti i emocija unutar sebe daje snagu i stabilnost u vreme neizvesnog, promena i nepoznatog. Dok se sve sa jedne strane rasipa, uništava i nestaje, neko nevidljivo tkivo u duši se reorganizuje i veze u nepoznatu mustru koja donosi… još uvek ne znam šta.

Kao što Rumi reče: "Izvan pogrešnog i ispravnog delovanja, postoji polje.Srešću te tamo."

Polje u kome smrtnost, prolaznost, dualizam i separacija više nisu relevatne. Između svega ostalog, i naši koncepti i uverenja polako izumiru.

Što, nakon svega, i nije tako loša stvar.

Pietå, Memorial to David. Bronze, Sculptor Lindsey Daen.