Ptica na Prozoru

Uvid za mene predstavlja prelamanje dve stvarnosti:  prolazne, fizičke realnosti koju definišu vreme i mesto, i one druge stvarnosti  koja je večna, mudra i beskonačna. To je fenomen koji mi dozvoljava da iskusim obe realnsti u isto vreme, mesto gde se iluzija i stvarnost dodiruju i stvaraju onaj “aha”moment u svesnosti čoveka.
 
Želim da sa vama podelim jedno od tih interesantnih iskustava;  trenutak  kad znanje i podučavanje stiže od svih živih bića koja nas okružuju. Ima puno takvih uvida u danu  samo ako obratimo pažnju i otvorimo im se; zapravo ako smo dovoljno prisutni. 
 
Dok sam bio zadubljen u rad na računaru, iznenadio me je neobičan zvuk iz susedne prostorije.
Provirio sam i u prozoru ugledao pticu kako kljunom kuca u staklo.  
 
U prvi mah sam bio zatečen, a potom sam instinktivno zgrabio foto aparat nadajući se da ću uhvatiti neku čarobnu fotografiju  ptice. Kada sam je izbliza video kako očajnički kljuca u svoj odraz u staklu  misleći da je to njena majka, odjednom me je preplavila tuga. Nakon što sam načinio nekoliko fotografija vratio sam se u sobu, ali sam i dalje osećao tugu. 
 
Osetio sam kako me scena koju sam video uvodi u doživljaj. Počeo sam se pitati  kakve veze ovo ima sa mnom?  Da bi uvid došao znao sam da silna želja za odgovorom  mora da utihne, i da jednostavno moram da pustim i čekam. Nastavio sam sa radom. 
 
I ranije su se dogadjali  trenuci poput ovih, kada bih na neki neobičan način dobijao uvide. Uvek mi se to desi neočekivano i na nekako jedinstven način.
 
Posle nekog vremena, i ne misleći više na ono što se dogodilo, odjednom mi je sinulo - video sam sebe u ptici!  Pod pritiskom unutrašnjih “gladi” ( potrebe za kontaktom,  dodirom, it.)  video sam samo ono čemu sam se nadao, a ne ono šta se u stvarnosti nalazilo ispred mene – baš kao i ptica koja je kljucala u svoj odraz  u staklu. 
 
Većinu života  uopšte nisam bio svestan da imam potrebe. Kada mi je prvi put upućeno  pitanje “Šta ti je potrebno” ja sam se jednostavno izgubio. U potpunosti sam bio zbunjen, jer me to niko ranije nije pitao. Nikada. Nisam znao odgovor.
 
Dugo vremena sam imao samo jedan cilj: da unutrašnji pritisak popusti , da osetim mir i da konačno utolim glad, ali za čim? Osećanje da mi je nešto potrebno, a da zapravo ne znam šta je to, je jako uznemirujuće. 
 
Sa ovog mesta čovek mora da čini pogrešne izbore i odluke, pritisnut  kompulzijom  koja traži rešenje “ovde i sada”. Osetio sam se poraženim i nemoćnim  da zadovoljim svoje potrebe,  koje su iznova i iznova tražile da ugledaju svetlost dana, a koje su u isto vreme tako bile udaljene od  moje svesnosti.
 
Postao sam svestan insistirajućeg  i grčevitog  držanja za ono što sam ja mislio da mi je potrebno, ne videći da sam zapravo samo “kljucao”  u obrise koji su maglovito podsećali  na ono za čime sam žudeo.
 
Osetio sam saosećanje prema sebi, jer sam veliki deo životnog napora  uložio kucajući  na pogrešna vrata, gonjen  unutrašnjom gladi. Bilo mi je žao sebe.
 
Koliko ljudi radi isto ovo, i koliko se zapravo  mučimo ne znajući šta nam je u stvari  potrebno?  Jasno sam video vezu izmedju  neispunjenih potreba  sa jedne strane, i frustracije i agresije koje vrlo često projektujemo na okolinu, sa druge strane.
 
Da li smo u stvari svesni da su zamene, koje ne mogu utoliti naše gladi, nešto čemu smo pribegli ne bi li unutrašnji pritisak popustio? Kolika  je cena ovih pseudo rešenja koja nas samo iznova i iznova povredjuju i drže zarobljenima  u  začaranom krugu?
 
Osećam duboku važnost rada na sebi.  
 
Emocionalne reakcije su (kao iz mog ličnog primera) poput rudnika zlata. U njima se nalaze odgovori za kojima tragamo na dubljem nivou. 
 
Kakva bi samo ova planeta bila kada bi više ljudi postalo svesno bezgranične dubine sopstvene duše,  jer ono na čemu uglavnom gradimo našu realnost je zasnovano na reagovanju iz rana, obojeno iskustvima iz prošlosti… 
 
Do svoje suštine  i ne dopiremo jer smo previše zauzeti površinom, onime što MISLIMO da jesmo, ostajući tako udaljeni od sebe  stotinama svetlosih godina.
 
 
Atila 
 

Dodaj komentar