Praznina

Dok postajemo svesniji na našem putu transformacije postepeno dolazimo do saznanja da je život ono šta od njega napravimo. Naše misli, emotivne povrede, iskustva iz prošlosti itd. oblikuju naš život i našu percepciju realnosti. Ponekad je zastrašujuće videti u kolikoj meri su naše rane prisutne u svakom pedlju našeg života: u odnosu prema samom sebi i prema drugima, u izborima koje donosimo u pogledu svog načina života, karijere, duhovne prakse, čak i načina ishrane za koji se opredeljujemo.

Trenutak uvidjaja da to može da bude drugačije je tako oslobađajući (čak iako je samo to: jedan trenutak). Nedavno sam pronašla beleške iz svog dnevnika vođenog pre izvesnog vremena. Dok sam ih čitala, nisam mogla da verujem da sam ja to zapisala, ali mi je bilo drago da jesam. Sada mogu da uporedim svoju stvarnost sa onom od pre nekoliko godina. Iako je moja rana još uvek tu, kao i moje odbrane, ego i tako dalje, usudila bih se da kažem da su one manje vodeća sila nego što su to bile pre izvesnog vremena. Ovaj transformacioni rad se zaista isplati.

Ovo je odlomak o iskustvu praznine:

„Život prolazi. Pitam se da li ću ga ikada shvatiti, da li ću biti ono što sam predodređena da budem. Ili će sve samo proći pored mene? Pred očima mi je samo praznina.

Sama ideja vraćanja svakodnevnom životu mi se ne dopada. Nemam dom, nemam mesto postojanja, niti pripadanja, u ovom svetu, ništa što bih iščekivala. Samo pusta praznina ispred, i iza. Da li ću ikada shvatiti... život? Da li ću ga ikada imati, opipljivog u svojim rukama, u svojim venama? 

Osećam kao da se samo držim za maglu; radije bih otišla i bila sama nego sa ljudima. Pa čak i da ostanem, šta bih učinila sa svojim životom? Bila zauzeta uređivanjem magle? 

U svakom slučaju život će proći, a ta činjenica u meni ostavlja nepovratnu prazninu. Teško je naći smisao u svemu ovome... u ovom ljudskom iskustvu. Sve će to proći, čini se da će samo praznina uvek i zauvek biti tu. Radije bih se uposlila onim oblacima i maglom nego da budem sa sobom u toj ogromnoj, proždirućoj praznini.

Zapravo, to je mesto u kojem je sve već nestalo. U njemu čak nema ni izvora... samo prazno odjekivanje. Ne mogu da ubrzam svoj prolazak kroz njega, ne mogu da ga izbegnem, ne mogu da ga obrišem.

I evo je ponovo... moja negativna projekcija počinje da popunjava prazninu. Neko nejasno osećanje čuči se pod onim praznim oblacima... njegova neprijatna vlaga obavija moju ulubljenu dušu. Osećaj da sam sama i napuštena ugrožava samu moju egzistenciju.

Stanje smrvljenosti je razarajuće. Iznikneš, i tek što počneš da puštaš zelene listiće, nešto slomi i sravni sa zemljom. Nepodnošljivo je osećanje kada ti se sama duša skupi u jednu tačku. Mesto odsustva postojanja dok još uvek postojite. Nema  disanja, nema postojanja, nema nade da će ikada biti drugačije, da ovo ikada može biti drugačije.

Ponovo na slomljenom mestu.“