Praznici i Uspomene

Sećate li se prazničnih dana kada ste bili mali?

 

 

U to vreme, u bivšoj Jugoslaviji, članovi moje porodice bi me vodili na Novogodišnji vašar, gde je bilo štandova sa raznoraznom garderobom, igračkama i drugim zanimljivim stvarima. I naravno postojala je i čuvena poslednja hala sa svim onim fascinirajućim mašinama i vrteškama, najpoznatija od njih poznata kao Balerina.  To je bilo izuzetno bučno, ali  i vrlo zabavno mesto. Jeli bismo šećernu penu i one jabuke u crvenoj šećernoj glazuri, kandirane orase, i žvake koje bi “eksplodirale” u ustima, ostavljajući vam jezik  u zelenoj ili crvenoj boji.

 

 

 

Izgleda da ono što praznike čini najviše praznicima su  ljudi sa kojima ih provodimo. Sve te uspomene su isprepletene toplim prisustvom drugih: velike šake koja je držala moju malenu, velike osobe ispred mene  koja je vukla moje sanke, ili pak visokog deke koji je stavljao ukras na jelku jer sam ja bila previše mala da bih dohvatila vrh.

 

Šta je to danas tako drugačije?

 

Ono što za mene pravi najveću razliku je to što većina ljudi koji su bili deo mog života više nisu tu. I to me ostavlja sa nekom vrstom slatko-gorkog osećaja.  U isto vreme osećam radost zbog onoga što mi sećanja donose, i tugu pošto su ti momenti sada samo to...sećanja i uspomene. 

 

Što dublje idem u to osećanje to mi više suza navire na oči. Kuća u kojoj sam odrasla je srušena; moji baka i deka su takodje otišli, kao i mnogi drugi članovi porodice. Čak ni zemlja Jugoslavija više ne postoji. Sve ovo izgleda kao san koji iščezava. I sećanja se polako zamagljuju, da se prosto na trenutke pitam da li je sve to zaista ikada postojalo.

 

    ***

Postoje mnoge vrste gubitaka sa kojima se susrećemo u toku života. Gubitak voljenih, gubitak imovine, gubitak predmeta koji za nas ima emocionalnu vrednost, a neki od nas su čak  izgubili i zemlju u kojoj smo rodjeni. Sve što smo nekad nazivali “moje” nosi rizik gubitka. To je neizbežna pojava u ovom svetu. Ništa nije trajno. To je stvarnost koju teško prihvatam.

 

Gubitak je uvek postojao. Za neke od nas se možda upravo sada dogadja, i najverovatnije je da će tako biti i u budućnosti. To je jedna od stvari koja je sigurna kao sama smrt. Pošto je prolaznost jedino što je permanentno u ovom svetu, prirodno se postavlja pitanje kako živeti sa njom.

 

Kada se gubitak desi, važno je da sebi damo vremena da žalimo za izgubljenim. 

 

Žaljenje nije proces koji ima tačan početak i kraj. To je nešto što se pojavi, pa nestane; dolazi u različitim oblicima, raznim okolnostima (obično kad ga najmanje očekujemo), u različitim vremenskim periodima. I baš kada pomislimo da smo “završili” sa gubitkom, novi deo može da se pojavi. Situacija, ili pak naše stanje, možda i neće biti tako očigledno i jasno povezano sa samim gubitkom.

 

Kada smo povezani sa nekim, kada smo u odnosu, postoji vrlo specifičan deo nas koji se aktivira. To može bit razigran deo, može biti deo nas koji je voljen i prihvaćen, deo koji je senzualan, ili pak mračni deo nas koji taj neko razume i prihvata. Svi ovi delovi stvaraju unutrašnju porodicu (unutrašnje dete, odbačeni deo, kreativni deo, deo koji voli, itd).

 

Velika je to misterija života kada neki ljudi mogu da aktiviraju duboke delove naše duše, najpre svojim prisustvom, a potom i delovanjem.…delove nepoznate i nama samima. Te osobe probude kapacitet u nama koji nismo ni sanjali da imamo: kapacitet da volimo i da budemo voljeni, da prihvatamo i budemo prihvaćeni. Ovo je najveći dar koji dobijamo iz odnosa.

 

Šta se onda desi sa delom nas koji je aktiviran u odnosu, nakon što osoba sa kojom smo bili u odnosu ode, bilo da je to zbog smrti ili drugih životnih okolnosti? Da li tada gubimo i taj deo sebe? Da li treba da pokušamo po svaku cenu da održimo taj deo sebe u životu….a opet,  s druge strane, ne osećamo se tako ni sa kim ko je dostupan (pa nam ova opcija izgleda nemoguća). Da li tada doživimo gubitak duše  i taj deo nas umre sa gubitkom druge osobe ( zemlje, poseda, sl). Da li tugujemo za tim unutrašnjim aspektom gubitka kao što tugujemo za gubitkom voljene osobe?

 

Odgovor je da. Da...boli; da... gubimo i deo sebe, i da, zelimo i imamo potrebu da taj deo ponovo živi. I da, tumarajući kroz pustoš gubitka, zakoračimo i u fazu zbunjenosti, u beznadje, u tamu i smrt unutar sebe samih. Neki od nas prodju kroz takozvanu “tamnu noć duše” kada više ništa nema smisla, i gde više nema svetla na kraju tunela....a čak i kada bi ga bilo, mi ne bi znali šta bismo sa njim. Šta onda uraditi sa sobom?

 

Čekanje je jedino što nam preostaje. Prisustvo, bivanje, čekanje.

 

***

 

Mi, ljudska bića, imamo tendenciju da gravitiramo ka zadovoljstvu i što dalje od bola. Da bi čovek mogao da se oseća živim, on mora da proživi i bol. Nakon bola dolazi nešto drugo. Ako bol ostane, mi ga čuvamo i na neki način konzervišemo,  ostavljajući ga zauvek unutar sebe. On će medjutim, pre ili kasnije, izaći na površinu, što čini suočavanje sa njim neizbežnim. Opšta tendencija modernog društva je da se što pre ide dalje,  samo da bismo izbegli to suočavanje  sa neprijatnim osećanjima.

 

I tako se gubici gomilaju, tuga raste, a naša srca se, pod svim tim teretom, naprosto urušavaju. Mi nastavljamo da gubimo nadu, razlog za život kao i kapacitet da osećamo bilo kakvo zadovoljstvo. Smisao života kao da ne postoji.

 

***

 

Važno je da ne pokušavamo svim svojim snagama da se uzdignemo iznad gubitka, da sve brzo “prebrodimo” (mislim da zapravo tako nešto i ne postoji, ali mi žarko želimo da verujemo u to); da gubitak  poričemo ili da se pak u potpunosti stopimo sa njim. 

 

Realnost je da ćemo, najverovatnije, do nekle proći kroz sve ove faze, uključujući i fazu zbunjenosti. Od velike je pomoći imati nekoga u takvim vremenima; nekoga ko može da “drži svetlo upaljeno” kad mi to nismo u stanju. 

 

Žaljenje za izgubljenim delovima sebe.

 

Kada se susretnemo sa gubitkom, imamo tendenciju da se usredsredimo na drugu osobu (predmet, posed…”to” nešto izvan nas). I to je prirodno: odnos jeste i uključuje nešto sto je veće nego Ja. Upravo  tada je trenutak kada je dobro posetiti taj deo sebe koji se oseća beživotno, kao da je izgubio svoj identitet, svoje ime; da ožalimo deo koji je “deaktiviran”.

 

Hoće li taj deo živeti ponovo? Ako boli, znači da je živ. I sa punim pravom želi da još živi i voli. Boli zato što je ta vrsta energije, taj “dovod hrane” na kojem je živeo, naizgled presečen. Ovo uzrokuje šok za psihu i pokret nalik skupljanju duše. Od otvoreog stanja, mi predjemo u zatvoreno, ne verujući da možemo preživeti gubitak, a još manje da ćemo biti voljeni i prihvaćeni ikada više u životu…baš na takav način.

 

Na svu sreću, u jednom trenutku izgubljeno i prazno će prerasti u potpuno i svetlo. Nastavićemo da živimo sa onima koje smo izgubili u tim slatkim uspomenama koje donose sa sobom poznate zvuke i mirise toplog doma, dodir koji prihvata i radost trenutaka koje smo proveli zajedno. Osećaj sigurnosti…i sve one stvari koje smo sa dubokom ljubavlju uživali a koje nam sada daju snagu da stvorimo isto to za unutrašnje delove sebe. Ovo je nasledstvo ljubavi koje prethodne generacije predaju budućim. 

 

Naša je odgovornot prema sopstvenom životu da održimo ove delove sebe u životu. Drugi su možda zapalili iskru a na nama je da odrastemo još malo više i da održimo taj plamen živim.

 

Stoga, ove godine kada okupite sa svojim voljenima, budite prisutni, čujte ih, dodirnite ih. Ovekovečite te trenutke; nek se urežu u memoriju srca gde će zauvek živeti.

 

Katarina